бранич кула - branič kula

Међу фортификацијама српских градова, замкова и утврђења уопште, обликом и величином издваја се главна или бранич кула, као упориште намењено последњој одбрани. То су најчешће масивне куле квадратних основа са улазом на спрату. Судећи према боље очуваним примерима биле су високе и до 30 м. Посматрајући хронолошким редом очуване бранич куле у средњовековној Србији од Маглича, Крушевца и Сталаћа, преко раваничког пирга до главне, „Деспотове“ куле, утврђења манастира Ресаве, јасно се уочава усавршавање њиховог облика и јачине. У том низу ресавска бранич кула представља најразвијенији тип и сигурно најбоље остварење српске средњовековне војне архитектуре. Доњи део ове куле има закошене стране, односно постамент у виду зарубљене пирамиде у чијем средишту је једна засведена просторија, највероватније житница. Над овим постројењем, у чијој равни се налазио и улаз, кула је имала још шест етажа и круниште са зупцима. У равни последњег спрата налазило се 20 одбрамбених балкона машикула. Може се веровати да је слично изгледала и ишчезла београдска кула Небојша, главна кула замка деспота Стефана.

ЛИТЕРАТУРА:

А. Дероко, Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Београд 1950; С. Ро55 – б. У/тГшШ, Вутпппе Рогпј1сапот, Рге1опа 1986; М. Поповић, Утврђења моравске Србије, Свет^и кнез Лазар, Споменица о шестој сто-годишњици косовског боја, Београд 1989, 71-87.
М. Поповић