Док је пре много векова за наше претке Космет био тачка спајања данас је увелико симбол раздвајања. Реци шта о њему мислиш па ћеш показати на којој си страни. Оној што га грли или оној што би да га протера из мисли, историје и будућности. Да, толике су разлике.

Шта је нама данас Космет? Да ли је то реч, мада многи нису сигурни да ли је правилно – Косово, Косово и Метохија или Космет? Чак ни око тога нисмо сложни. Да ли је то колевка? Као деца, углавном смо стасали у остатку отаџбине. Да ли је то бој? Расту генерације које не памте ни 1999. а не да маре за 1389. О њему данас причају највише они којима је најмање до њега стало. Користе га као аргумент у мерењу личног и колективног просперитета они који никада нису тамо били или барем послали помоћ реткима који опстају.

Космет није прича, није мит. То није само унутрашњи порив, спремност да се успротивимо неправди. Космет је много више. Он је тестамент наших предака о небеском завештању за потомке. Он је завет да нећемо исећи сопствене корене и потом усахнути. Космет сажима све оно што у болесном времену један здрав човек има за темељ. Ако знаш ко си, нема потребе да се доказујеш. Ако не знаш, можда треба да истражујеш. А ако желиш да будеш неко други, мораш се променити изнутра да би био другачији споља.

Не можеш разумети место Космета у духовности, друштву и држави ако одбијаш предање. Пригрли Космет јер је он део тебе и незаобилазан на твом животном путовању.

Као што бесмртни Алекса Шантић збори: „Ми пут свој знамо, пут Богочовјека“.