Са дебелим закашњењем стиже још један чланак који је одавно требао бити написан и објављен….Одмах да кренем са силовањем: “ПОДРЖИТЕ И ЗАПРАТИТЕ МОЈ ЈУТУБ КАНАЛ”. Мотивишите ме да наставим да пишем и снимам ако вам је овај серијал интересантан или уопште, ако вам је било шта друго што радим интересантно ред је да подржите, пуно значи.  Хвала!

Солотник на Тари

Утврђење Солотник на Тари се налази на стрмој кречњачкој стени која се спушта до врела реке Сотолуше и истоименог села Солотуша. Кулина изнад Солотуше како се још овај замак назива удаљен је око 10км од Бајине Баште а 9км од Калуђерских Бара. Трапезоидног је облика основе око 30х20 метара са дебљином зидова од 1,20-1,70 метара очувани до висине од око 4 метара. Опасан је стеном тако да је приступ прилично отежан мада слаба тачка су биле јужна и југоисточна страна па је ту у стену уклесан ров ради боље заштите.

Унутар утврђеног простора замка постоје два објекта. Спратна грађевина у северозападном делу дворца очуваних зидова до 2,5м висине са рупама за греде међуспратне конструкције, има улаз на источној страни и пећ у југоисточном делу. Њена подрумска просторија је неправилне квадратне основе дим. 8,7 х 9м, са улазом у југозападном делу. Објекат се ослања на западни бедем на коме је налази и капија са отисцима дебљих дасака од надвратника и пролазом. Јужно од капије виде се три прозора трапезоидне основе, готово квадратног отвора са унутрашње стране, а правоугаоног на спољнем лицу. Ту је управо и други објекат у југозападном делу дворца, делимично је истражен и има прозорски отвор у западном зиду који је накнадно зазидан. Откривена је још цистерна у североисточном углу замка, која има неправилну кружну основу и бунар који је грађен од камена у сухозиду и имао дубину око 4 m Источна капија са очуваним нивоом пода и отисцима дрвених прагова са обе стране, чија дужина пролаза од 3,85м одговара дебљини бедема на том месту. Заштићена је предзиђем и кроз њу се улазило у замак. Ту је и кула на југоисточном углу која је неправилне кружне основе, пречника око 9м, са сачуваним спољним лицем. Негде сам прочитао да су зидови ове куле до пре само десетак година били очувани у висини преко 12м пре него што су се урушили. Са источне и јужне стране замка налази се ров, дубоко усечен у стену и преко њега се путем неке врсте моста прилазило самом замку.

Утвирђење се нигде не помиње у историјским изворима па га није могуће прецизно датирати. Међутим сматра се да је утврђење подизао али никад завршио непознати српски великаш у XIV или XV веку, тј. у време пада деспотовине под турке 1459 и освајања Босне 1466. године са циљем осигурања пута између Старог Ужичког града и Вишеграда. Међутим  на овом локалитету запажене уствари најмање две фазе градње и у његовој околини има како сам прочитао остатака насеља из доба Келта и Римљана. То верујем и без дубљег проучавања те изјаве.

Стратешки значај тврђаве је такав да контролише долину испод ње, наспрам манастиа Рача. Интересантне су и прокопани тунели на више нивоа стене и литице које су служиле као осматрачнице. Јако интересантан предео, не могу то довољно пута да напоменем. А ако је тачна претпоставка о рудницима у Солотуши и околним местима где се између осталог копало и злато, намена утврђења је била управо њихова заштита.

Стаменко Стаменић, хроничар из овог краја забележио је сведочанства мештана: “Божо Трић из Липе приповедао ми је да је некада био рудник злата у урвинама испод липлјанских кућа, а да су временом рударска окна затрпана и зарасла. Још увек се код старих људи чује да се солотушка река зове Златица. (извор)

Још једна легенда је и пророчанство Тарабића по коме ће наводно Солотушком крају кренути набоље, када поново оживи рудник соли док по другом предању, у самом утврђењу је закопано благо, па су баш зато трагачи за благом девастирали читаво подручје утврђења.

Постојала су нека краткотрајна истраживања овог утврђења мада су и она на жалост прекинута након смрти археолога Ђорђа Јовановића који је њима руководио. Његови налази су упућивали на то да је локалитет доста старији и значајнији него што се мислило.  Доктој Јовановић је у непосредној близини овог града пронашао остатке предримских и касноантичких утврда. Тренутно на Солотнику копају само трагачи за благом које је по предању сакривено негде у или око зидина на овој стени.

Не знам да ли сте запазили да кад год нема никаквих писаних тј. уопште било каквих трагова (а често их нема) о утврђењима, њиховим ктиторима и владарима она увек добију име Јеринин град и увек имају неку пратећу трагедију где  проклета Јерина мучи јадне људе који зидају град. Овде је то исти случај а народна легенда каже да су град градила три мајстора међутим проклета Јерина се из неког разлога није баш најбоље са њима слагала приликом градње па им је тако једног дана измакла мердевине (тако се властела изгледа забављала пре ТикТок-а) они отишли у суноврат низ литицу и наравно страдали. А касније су настала села и добила имена по тојици неимара – Луке, Костин до и Палеж.

Црква у Солотуши

Иако је Солотуша највеће село у општини Бајина Башта тек је 2009. године добило цркву на иницијативу Радована Стаменића.

Питање на то да ли је Солотуша икада имала цркву предања одговарају да је Пусто поље заправо била црква међутим доказа нема. Међутим у стенама испод самог утврђења у кањону Солотуше археолози почетком двехиљадитих откривају пећинску цркву и испосницу датирану из 16. века. Улаз у ову цркву је израђен од камена у облику крста.

Сада се испод те пећинске цркве налази нова црква Живописни Источник Пресвете Богородице.

Погледајте интересантан прилог снимљен о овоме из 2009. године ако вас више занима тема.

Моја пешачка рута

Што се моје пешачко-планинарске руте тиче, ауто сам оставио код ресторана Јеремичак недалеко од хотела Оморика, крену пешака магистралним путем који води низ планину до Бајине Баште. После пар стотина метара скренуо на раскрсници десно за село Солотуша-Омар-Подстење до врела Солотуше и новоизграђене цркве Живоносни Источник Пресвете Богородице. Ту се из дворишта цркве пређе преко моста и обележеном планинарском стазом креће уз стену где се уз пут прође поред неколико испосница у стенама које су више него интересантне. Успон на моје изненађење је био тежи него што сам очекивао. 250м висинске разлике од цркве до тврђаве на стази дужине око 1км, није шала. Из тврђаве сам после макадамским путем кренуо назад до Аута, не знам имена места али то је свакако “тај” лакши, туристички пут којим људи иначе и долазе до тврђаве колима. Све у свему мислим да је рута била око 12км. На жалост нисам упалио трекинг али субјективан осећај ми говори да је од прилике тако. Фантастично проведен прелеп јесењи дан уз дибру шетљу коју дефинитивно препоручујем када се нађете у овом делу Србије.