Ропство и женидба Јакшића Шћепана

Жрнов - Žrnov - Zrnov

Да је Авала ниска планина, 16,6 km јужно од Београда висока  511 m (врх Жрнов) чију вегетацију у највећој мери чине храстове шуме и знатно мање предпланинске букове шуме, која се од Рудника провлачи кроз ниску Шумадију и представља развође између сливова Саве и Дунава је можда сувопаран википедијски податак који нимало не говори о томе шта ова планина представља у традицији и колективном бићу српског народа. У овој планини се налазе можда и најстарији рудници на свету, по њој су газила два Змаја и ту је откривен и минерал

који до сада није пронађен ни на једном другом месту на планети. Први писани документ о овој планини се појављује у миту о Јасону и Аргонаутима, опевана је у многим народним и епским песмама, место са осам изворишта воде од којих је једно и Ђорђе Вајферт користио за производњу пива, родно место Васе Чарапића (Змај од Авале), скровиште хајдука,  можда и прва плански пошумљена  планина у Србији као и место где је непријатељ сахранијо дечака који је постао симбол како јунаштва тако и страдања нашег народа током Великог рата. Вредност ове планине за наш народ је тешко мерљива али на крају Авала је симбол српства претворен у споменик југословенству.

Од најранијих времена Авала је била привлачна за истраживаче и експлоатанте природних блага. Не зна се тачно ко је први почео нити када су тачно отворени први рудници испод Авале али се зна да су ту од давнина ископаване разне важне руде, олово, сребро, гвожђе као и живина руда цинабарит. Цинабарит или црвац је црвени пигмент који је био врло тражен и на високој цени а по мишљењу Радована Дамјановића чак многоструко скупљи и од злата. Потврђено је на конгресу панамеричких археолога, који је одржан 2008. год да је захваљујући руди која је овде вађена Винча на Дунаву била  металуршка метропола света.


Сима Лозанић проналази минерал у авалским хидротермалним кварцитима са цинабаритом и даје му  назив Авалит.


Постоји мишљење да је руда експлоатисана чак пре 4 ооо до 7 000 год. Та тврдња има смисла јер је познато да се цинабарит експлоатисао и у Неолиту. Ја сам у неком новинском

шупља стена-suplja-stena

                         рудник шупља стена

чланку прочитао и да су у тунелима рудника Шупља стена пронађени делови неолитске керамике. А Шупља стена и Црвени брегсу су два рудника која и данас сведоче о томе како се у подножију Авале експлоатисала руда. Шупља стена рудник стар и до 7000 година користио се за копање руда живе и олова. Налази се у подножију Авале непосредно после скретања за пут који води за Рипањ. У овом руднику се налази и пећина која је настала у време вулканске активности и издизања овог терена. Баш ова пећина је сведочанство зачетка рударства Србије. У њој су прастановници нашли трагове живе и тако почели рударење цинабарита који се преко јонских морепловаца из винчанске колоније Дунавом извозио у Средоземље. Једна интересантна легенда је да постоји мапа вероватно баш ове пећине којој је наводно скривено чувено благо попа Мартина.

Црвени брег, рудник олова, цинка и сребра стар је око 2000 година са траговима из римског доба и данас се користи као школски рудник за наставу Рударско-геолошког факултета у Београду. Налази се у истоименом месту у подножију авале на путу који води ка Раљи. Штета што нису отворен за ширу јавност.

Познато је и да је келтско племе Скордисци експлоатисало авалску руду. Верује се да су вероватно они подигли и прво утврђење а њихов траг се везује за 3. век п.н.е. Касније на основама келтског утврђења Римљани подижу осматрачницу како би утврђење добило фукнцију обезбеђивања пута за Константинопољ, а служило је и као обезбеђење за руднике и водовод који су се ту налазили. Ова тврђава је заправо била вишенаменски пункт који су својевремено са дивљењем описивали и Евлија Челебија и Феликс Каниц. Постоје видљиви остаци у виду шљаке настале топљењем руда на речици Паланка у атару Рипња што и потврђује идеју да су Рудишта где се руда топила била на више места између Авале и Топчидера. Радован Дамјановић има занимљиву теорију да су се и у самом утврђењу, у средњем веку, налазиле и три „високе пећи“ у којима се топила руда. Ту теорију потврђују и фотографијр остатака рударских пећи настале пре минирања града. Пошто ме је занимало и како се то тачно руда топила и како пећи изгледају, при прелиставању књиге „Природа метала“ (De Re Metallica) налетех и на цртеж пећи за топљење цинабарита и прављење пигмента. Овај ток мисли ме доводи и до имена саме тврђаве Жрнов.

                              рудник црвени брег

Радован Дамјановић у својој књизи Жрнов, српски Авалон наводи више теза. Две су мени занимљиве и вредне помена у вези етимологије имена Жрнов. По првој млин уз помоћ кога се млела руда, дробила из зрна у прах називан је жрваљ а руде како смо констатовали има у изобиљу за млевење на подручју Авале. По другој тези сам град на врху планине могао је посматрачима из далека да изгледа као зрно па га прозваше  Зрнов-Жрнов. Друга теза ми звучи интересантно мада по неком мом схватању и сама планина се пре доласка турака називаа Жрнов а не Авала. Влада мишљење да име Авала потиче од турске речи Хавала што значи сметња. Ваљда је тврђава и планина сметала Турцима при освајању Србије, ко зна. Можда потиче и од арапске речи „авали“ што значи голо брда а чињеница је да Авала није била пошумљена све до 19. века. Радован има објашњење и настанка имена Авала које није турског нити арапског порекла у шта ја нећу залазити али заинтересованима саветујем да прочитају његову књигу Жрнов, српски Авалон.

Београдки крај и Авала ушли су у састав средњевековне Рашке. Из тог периода забележено је и српско име бившег римског утврђења као Жрнован или Жрнов. Феликс Каниц забележио је да је на врху планине била римска осматрачница на чијим су темељима српски владари подигли Жрнов. Кад и који владари нигде није записано. Под тим именом га бележе и карте из 15. века.Међутим Срби Жрнов губе 1442. године да би већ 1444. год обновом српске деспотпвине Сегединским примиријем жрнов повратили.

После смрти Јаноша Хуњадија и Ђурђа Бранковића 1456. године  Османлије поново крећу на Србију и 1458. године поново заузимају Жрнов у покушају да заузму Београд, што им није пошло за руком.

Ходи паша посе неуспелог напада на Геоград који је био у Мађарским рукама од Жрнова који сада добија име Авала прави озбиљнију фортификацију одакле је владао и пустошио београдску околину.

Легенда каже да је у време турске владавине Жрновом управљао чувени Порча од Авале кога се цео београдски крај плашио јер их је стално пљачкао, уцењивао и убијао  док није у Београду налетео на чувеног јунака. Њихов сусрет и Порчино погубљење испред зидина Жрнова је описано у чувеној песми:

Порча од Авале и Змајогњени Вук

Челебија пише у својим путописима како се гроб Порче налази унутар зидина Жрнова. Ко зна, можда ово све и није само легенда.

Сада 1515. године Мађари покушавају да заузму Жрнов уз помоћ артиљерије међутим тај њихов покушај се завршава потпуним поразом и губитком тешке артиљерије…Са падом Београда 1521. године жрнов почиње да губи свој стратежки положај и значај па се ни не зна до када се тачно у Жрнову налази војна посада али се претпоставља да је тврђава напуштена у 18. веку од када је била препуштена зубу времена.

Како се развијао Жрнов

Жрнов - Žrnov - Zrnov

                  Жрнов по скицама Ђурђа Бошковића

Првобитни град (мали град) је подигнут у доба употребе хладног оружија и имала је основу издуженог правилног петоугла који се простире правцем северозапад-југоисток (као и  данашњи положај споменика Незнаном Јунаку). Цео севернозападни бедем представља „штит“ (можда бранич кула) кула неправилног полукруга која је окренута низ гребен ка најлакшем прилазу утврђењу. Од те куле се бедеми шире ка врху на коме се налазе две полукружне куле једна наспрам друге. Одатле се опет бедеми скупљају до југоисточног дела бедема, на чијој се средини налази полукружна кула а у јужном ћошку петоугла налази се четврта кула која је вероватно имала и капију.

Бедем који формира доњи град почиње од бранич куле и полукружно иде ка југозападу па затим опет полукружно ка југу а затим се пратећи падину продужује на југоисток након чега се окреће и праволинијски иде на северозападдок се не споји са зидом Малог града. Око целе тврђаве се налази суви шанац који по облику прати спољну линију бедема. Улазна капоја у Жрнов смештена је на најјугозападнијој тачки бедема тј. на средини полукружног зида.

Развој Жрнова по скицама Ђурђа Бошковића показује претпоставку да је:

-Најстарији део бедема (вероватно још из доба римњана био делимично у пределу куле са капијом у Малом граду и пар мањих остатака зидова у самом петоуглу.

-Потенцијално српски део тврђаве пре 1442. год је Мали град без две куле на југоисточном бедему (четвртасте и полукружне по средини).

-Ходи паша 1442. године ојачава источни бедем до југоиточног додавањем полукружне и четвртасте куле са капијом на јужном крају бедема.

-Последњу фазу Жрнова представља додавање бедема и копање шанца око целог града које се одиграло после 1458. године.

Жрнов - Žrnov - Zrnov

Брисање из историје

Након Првог светског рата у читавом свету сазрела је свест о катаклизмичности светског сукоба и потреби да се тако нешто никада не понови. Да би се то симболички представило, свуда по европи подизани су војни меморијали и заједно су сахрањивани припадници непријатељсих страна, уз девизу „сукобљени у рату-сједињени  у смрти“. НАјзначајнији војни меморијал једне земље је Гроб незнаном јунаку, а наш споменик се градио на Авали.

Добро очувани остаци гада су 1934. године дигнути у ваздух да би се на врху Авале подигао „нови“ споменик војницима у Првом светском рату. Комплекс споменика Незнаном Јунаку подигнут је по нацртима Ивана Мештровића и по наређењу краља Александра.

Време је било такво, идеја о југословенству је била прилично изражена и код краља и код дела популације и креирање новог идентитета је изгледа нешто у шта се веровало. Упркос свим теоријама завере лично верујем да иза идеје о овом споменику не стоји никаква зла намера већ је то једноставно био дух времена код кога није имало места за поштовање и достојанствено опхођенње према културном и историјском наслеђу српског народа.